Fotografija Tihomira Trišića političkog novinara

O meni

Čovek sebe doživljava ozbiljnijim, nego što zapravo jeste. Kad govori ili piše o sebi, mahom je slučaj da osoba predimenzionira svoje lične kvalitete, a umanjuje sopstvene nedostatke. To je u prirodi većine ljudi.

Pretpostavljam da ste i vi, poput mene, čitali neka neiskrena, neduhovita i neinteligentna štiva koja su pojedinci napisali ili izrekli, sami o sebi. Ernest Hemingvej, čuveni novinar i proslavljeni pisac davno je zapisao: “Čoveku treba otprilike dve godine da nauči da govori i otprilike 50 da nauči da ćuti”. Nema smisla da novinari ćute, ali ima da ovde sažmem, “O meni”.

Da počnem od malih nogu. Više od škole privlačio me je sport, a neko vreme istovremeno sam pored osnovne škole pohađao i muzičku školu. Svirao sam klarinet. Između klarineta i Taekwondo-a, sport mi je bio prioritetniji od muzike. Rano sam postao nosilac crnog pojasa u Tae kwon dou, juniorski državni prvak, viceprvak Evrope i sportista koji na žalost, nije stigao da postane takmičar i kao seniorski reprenzetativac ode na Olimpijadu, s obzirom na to da je SFRJ upravo negde u to vreme, doživela svoj kraj. 

Danas sam u sportu samo rekreativac, a u novinarstvu sam profesionalac.

Prvo, politički sam novinar, specijalista za nacionalnu bezbednost. Neki autoriteti tvrde da sam vodeći novinar tog profila u Srbiji, ali kad bi to konstatovao za sebe, zvučalo bi i meni i vama neskromno i prepotentno. Drugo, većina dobrih novinara u Srbiji studirala je žurnalistiku na političkim naukama, za razliku od mene, koji sam se opredelio za studije bezbednosnih nauka. To je ujedno objašnjenje moje novinarske specijalnosti, metodologije, multidisciplinarnosti, kvaliteta obaveštenosti, načina razmišljanja i stila pisanja tj. informisanja.

Dobro poznajem industriju medija, bio sam član Upravnog odbora Asocijacije Medija, organizacije koja okuplja u svom članstvu najveće medije u Srbiji. Vremenom sam stekao duboke uvide u rad naše medijske industrije. Bio sam član i Komisije za žalbe Saveta za štampu, regulatornog tela koje se stara o pitanjima regulacije medijske industrije i etičkim i profesionalnim standardima novinarske profesije u Srbiji.

Tokom 2009. godine pokrenuo sam u svojstvu izdavača, kao jedini osnivač, nedeljnik AKTER. Bio sam istovremeno glavni i odgovorni urednik AKTERA. Kolumnista koji je u svakom broju objavljivao i svoje autorske tekstove. Nedeljnik AKTER je bila uspešna i uticajna novina, sa više registrovanih online čitalaca, nego što su u to vreme imali svi ostali politički nedeljnici u Srbiji ukupno. 

Nedeljnik AKTER bi i danas postojao, ali ‘posrnuli’ deo državnog aparata je 2014. godine u nedeljniku AKTER i meni lično, video glavnu medijsku pretnju tj. političkog neprijatelja, kojeg su zloupotrebom represivnog aparata 2014. godine pokušali ‘eliminisati’ iz medijske sfere. Redakcija nedeljnika AKTER u to vreme svoje sedište imala je u Domu novinara Srbije u Beogradu, zdanju u kojem je i sedište oba novinarska udruženja, i UNS-a i NUNS-a. Pritom smatram bitnim mali detalj, lično nikada nisam bio član nijednog od ta dva novinarska udruženja. 

‘Oboleli’ deo državnog aparata, vlast Aleksandra Vučića, odvažila se 2014. godine da pokrene i montirani politički proces pred Specijalnim sudom, kako bi me diskreditovali kao novinara, ugasili AKTER, osujetili mi značajne medijske akvizicije i trajno eliminisali iz medijske industrije i novinarstva. Međutim, to nije tako lako sprovesti. Specijalni sud ustanovio je i potvrdio svojim rešenjem da sam profesionalni novinar. Iako je ‘oboleli’ deo državnog aparata imao, upravo suprotan plan. Ne žalim se. Ne hvalim se. Samo konstatujem. U Srbiji nikada nije bilo lako baviti se medijima i novinarstvom, posebno ako se ima specifičan uticaj. 

Objavio sam na stotine svojih novinarskih, autorskih tekstova. Proteklih godina, pre 2009 godine, obavljao sam i funkcije glavnog i odgovornog urednika u Građanskom listu, vodećeg regionalnog dnevnog lista AP Vojvodine koji sam napustio u martu 2009. godine, i kao osnivač pokrenuo nedeljnik AKTER te iste godine. 

Nikada nisam utuživan sudu i kažnjavan za objavljivanje medijskih neistina i kleveta. Ni kao novinar ni kao glavni i odgovorni urednik dakle, nikad se nisam bavio propagandom i blaćenjima. Ne poznajem ni jednog novinara i glavnog i odgovornog urednika u medijskoj industriji Srbije, koji ima u etičkom i novinarskom smislu, ovakav profesionalan rezultat. Ne hvalim se, iako sam na to ponosan. Konstatujem tu malu, ali važnu činjenicu.

Autor sam jedne knjige “Bojno polje” sa 650 stranica sadržaja, u kojoj je publikovano mnoštvo mojih objavljenih novinarskih tekstova. Znate, mene nije stid i sramota ni od jednog mog do sada objavljenog novinarskog teksta u štampi. Bez obzira u koje političko vreme da sam ih pisao, na koju temu ili o kojim ličnostima. Zato imam takvu knjigu sačinjenu od svih autorskih tekstova. Zato je mnogi, istaknuti i poznatiji novinari nemaju. Tu se razlikujemo, u tom malom detalju. 

Rekoh na početku ovog štiva da ću biti sažet, sledstveno citatu Ernesta Hemingveja s početka ovog teksta, a sažetije nisam mogao ovom prilikom, “O meni”. O svemu ostalom, o meni i daleko važnijim temama i ličnostima, biće vremena i prilike da vas informišem na ovom blogu. Voleo bih da me čitate, potrudiću se da opravdam Vaše poverenje.